Francisko Goja

Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (шп. Francisco Jose de Goya y Lucientes) (рођен 30. марта 1746 у Фундетодосу, Шпанија - умро 16. априла 1828, у Бордоу, Француска), био је велики шпански сликар, цртач и графичар. Његово дјело је огледало шпанске историје времена у којем је живио. Касније ће снажно утицати на умјетнике 19. и 20. вијека. У серији графика под именом Ужаси рата (шп. Los desastres de la guerra, 1810-14), Гоја приказује ратне трагедије узроковане Наполеоновом инвазијом на Шпанију. Међу најпознатијим Гојиним сликама су Гола маја (шп. Maja desnuda) и Обучена маја (шп. Maja vestida), обе из периода од 1800. до 1805. године, (данас у Музеју Прадо у Мадриду). Заправо, оригинално име слика су Циганке (шп. Gitanas) јер су под тим именом фигурирале на списку Мануела Годоја, који је био њихов први власник. Име "маја" под којим су данас познате, дугују Инквизицији, која их је тако назвала због очигледне смелости и дрскости коју слике поседују. Шпанска реч maja (чита се: „маха“), је колоквијални појам који се у Гојино доба користио у Шпанији за жене нижег сталежа које су имале преслободно и провокативно понашање са мушкарцима.

Гоја је почео своје умјетничко образвање са Хозеом Лусаном и Мартинесом, локалним умјетником који је студирао у Напуљу. Врло брзо одлази у Мадрид да ради као помоћник дворског сликара Франсиска Бајеуа. У Рим одлази 1771. године како би наставио своје умјетничке студије, али се исте године враћа у Сарагосу, гдје добија прву значајнију наруџбу за израду фрески у локалној катедрали. На тим фрескама ради са прекидима сљедећих десетак година. Ове и друге религиозне слике из тог периода у Сарагоси, карактерише барокни и рококо стил, тада предоминантан у Шпанији, резултат утицаја венецијанског сликара Ђованија Батисте Тијепола, који је живио и стварао у Мадриду посљедњих осам година свога живота. 1773. Гоја жени сестру Франсиска Бајеуа.

Гојина каријера на двору почиње 1775. године, када слика серију од 60 прелиминарних студија, за Краљевску фабрику таписерије - Света Барбара (Real fabrica de tapices, Santa Barbara). Рађене на подлогама платана малих димензија, али и на картонима, мотиви ових композиција су призори тадашњег живота, аристократских и народних догађаја и обичаја, које Гоја ствара под надзором њемачког неокласицисте, Антона Рафаела Менгса. Менгс је послије Тијеполове смрти, постао умјетнички директор шпанског двора. У тим првим Гојиним дјелима за Краљевску фабрику таписерије, утицај Тијеполовог декоративног стила се комплементује учењима Менгса, нарочито инсистирање на једноставности композиције. У онима које ради у наредном периоду, примјећује се прогресивно удаљавање од умјетничких традиција које долазе изван Шпаније и развој властитог стила, као посљедица студија дјела сликара Дијега Веласкеза, која су се тада налазила у краљевској ризници. Гоја студира Веласкеза преко слободних копија његових дјела користећи се различитим техникама графике. Много касније, у својим списима биљежи: „Признајем само три мајстора: Веласкеза, Рембранта и поврх свега природу“. Рембрантове графике су за Гоју биле извор инспирације у његовим каснијим цртежима и графикама, док су му слике Веласкеза показале пут према студији природе и откриле тајне ликовног језика реализма.

1780. године Гоја је изабран за члана Краљевске академије Сан Фернандо у Мадриду. Као услов за приступ Академији, Гоја прилаже слику религиозне тематике, Христ на крсту (Cristo en la Crúz), конвенционалне и једноставне композиције под Менгсовим утицајем, али са натуралистичким третманом фигуре, који подсјећа на онај у Веласкезовој слици са истим именом и тематиком. 1785. године постаје помоћник директора Академије (одсјек за сликарство), а већ наредне, главни сликар краља Карлоса III. У деценији која слиједи слика многобројне портрете дворских чиновника и чланова шпанске аристократије, представљајући их у конвенционалним позама, карактеристичним за сликарство 18. вијека.