U vreme kada je dinastija Abasida sticala moć u Iraku, u Španiju je stigao omejadski princ koji je izbegao krvavi masakr svoje loze na Istoku. Abderahman I uspeo je da se utvrdi kao nezavisni vladar u Španiji. On je bio, kao i mnogi od njegovih naslednika, veliki zaštitnik umetnosti i pod njegovim pokroviteljstvom procvetao je vrlo originalan stil koji je poznat kao špansko-mavarski. Abderahman I je ulepšavao gradove svog upravnog područja, sagradio akvadukt, koji je grad snabdevao čistom vodom, započeo izgradnju zida oko grada Kordobe, koji je od stupanja muslimana na tlo Španije bio glavni grad, i za sebe je podigao dvor Rusafa izvan Kordobe, imitirajući palatu svog pretka Hišama u severoistočnoj Siriji.
Međutim, u vreme vladavine Abderahmana I, a kasnije i njegovih naslednika, na tlu Španije nije se razvijala i cvetala samo arhitektura. Tu su se takođe razvijale i nauke (matematika, filozofija, astronomija, medicina), zatim književnost, muzika, kao i primenjena umetnost: izrada predmeta od keramike, slonovače, metala, izrada tepiha.
MUZIKA
Nastanak i razvoj islamske muzike može se podeliti u šest perioda; muzika islamske Španije je četvrti. Kamen temeljac španske muzičke umetnosti položio je Zirjab, učenik Išaka al Mavsilija. Kao rival svog učitelja morao je napustiti Bagdad i pristigao je u Španiju, gde se sa njim postupalo sa nečuvenim poštovanjem, budući je bio učenik svog učitelja. Pod pokroviteljstvom Abderahmana II, udu je dodao petu žicu, uveo nove metode muzičkog obrazovanja i otvorio školu, koja je postala konzervatorijum andaluzijske muzike. Posle nje su otvorene škole u Sevilji, Toledu, Valensiji i Granadi. Smatra se da je znao napamet deset hiljada pesama i da je bio jednak Ptolomeju u poznavanju muzike. Za vreme Al Hakama II koncerti su postali veoma posećeni, a za vreme Al Mahdija u salonima su se mogli čuti orkestri od sto lutnji (ʿīdān) i isto toliko svirala od trske (zumūr). Među najpoznatijim andaluzijskim kompozitorima bili su Abu el Husein al Hamra al Karnati i Išak ibn Siman al Kartabi. Najkarakterističnije dostignuće andaluzijske tradicije bila je nuba, jedan oblik svite koja se ukorenila u raznim delovima severne Afrike nakon pada Granade 1492. godine.